Period dečjeg negativizma odnosi se na uzrast od tri godine. Može da se javi i nešto ranije ili kasnije, zavisno od detetovog kognitivnog, emocionalnog i socijalnog razvoja. Posebnu ulogu u razvoju dečjeg mišljenja igra govorno jezički razvoj koji treba da odgovara misaonim procesima, karakterističnim za spomenuti uzrast. Dečja misao funkcioniše na osnovu principa koji se bitno razlikuju od principa logike odraslih. Specifičnosti dečjih objašnjenja nalaze se u činjenici da deca, nešto ispod i oko treće godine, retko shvataju pitanje o uzrocima pojava, zašto se nešto dogodilo. Dečja objašnjenja ne moraju biti sasvim tačna, zato što za objašnjenje koristi svoja znanja stečena iskustvom. Recimo, na uzrastu od tri do četiri godine, mnoga deca ne daju odgovore, ili su to najčešće odgovori, ”tako”, ”zato”, zatim mogu da daju opis nečega umesto tumačenja itd.
Uobičajeno, deca za uzrok i za posledicu, obično uzimaju neke upadljive pojedinosti situacije. Deca se u svom mišljenju naslanjaju na vidljive, spoljne odlike predmeta i pojava. Najjednostavniji primeri za to je: situacija u kojoj je otpala noga od stolice i ona je pala; način na koji funkcioniše bicikl; kotrljanje kuglice niz strmu ravan, i sl. Dečja objašnjenja ne moraju u tom uzrastu biti sasvim tačna, ali su dosta logična, jer dete za objašnjenje koristi svoja znanja stečena u iskustvu. Dečje mišljenje se kreće od otkrivanja globalnih i vrlo konkretnih veza između uzroka i posledice, da bi ušlo sve više u suštinu uzroka. Na razvoj uviđanja uzročno posledičnih odnosa utiče i priroda pojava koje se objašnjavaju. One pojave koje dete bolje poznaje i koje su same po sebi prostije, ono će ranije naći pravilnije i logičnije uzroke.
Objašnjenja koja dete nije dobilo iz raznih razloga i koja su za njega složenija i daleka, ono će steći mnogo kasnije. U razvoju shvatanja uzročno posledičnih odnosa, na mlađim uzrastima, dete je u potpunosti usmereno na traženje uzroka pojava koje su se već odigrale. Prilikom otkrivanja uzroka neke pojave, dete će najpre biti u stanju da to učini ako mu se pojava prikaže onako kako se ona stvarno zbiva. Iza toga može da usledi pravilno shvatanje te iste pojave, posebno ako je ona prikazana slikovno (recimo, crtanjem, pokazivanjem u prirodi, u kući i sl.), da bi tek posle toga dete bilo u stanju da pravilno objasni svaku pojavu ako mu je ona prikazana rečima. Prilikom toga potrebno je povesti računa o sledećim razvojnim karakteristikama:
- da li detetov govorno jezički razvoj odgovara uzrastu;
- da li dete ume da sluša;
- da li dete dok sluša ima potrebnu pažnju;
- da li dete dok sluša gleda roditelja i miruje.
Ukoliko postoje adekvatno razvijeni za uzrast: govor i jezik, pažnja, slušanje i ponašanje deteta, tada je dete intelektualno,emocionalno i socijalno harmonizovano a njegovo mišljenje će imati sve odlike adekvatnih procesa za odgovarajući uzrast. U čitavom opsegu dečjeg uzrasta, mišljenje se koristi uglavnom opažajnim podacima. Dete definiše stvari na osnovu neke upadljive odlike, klasifikuje ih na osnovu spoljašnjih oznaka (napr. Vika, udarac, boja, i sl.). Ono zaključuje shodno povezivanju u opažanju, i shvata to kao objektivno i zaključuje veoma konkretno. Osim toga može da koristi slične podatke iz iskustva. Inače, deca na tom uzrastu veoma teško shvataju uopštene iskaze, prenosna značenja, veoma teško mogu da razlikuju bitne od opštih odlika ili od slučajnih. Tada mogu da koriste takozvani ”imitativni govor”, da ponove čitave složene rečenice i teže reči za izgovor koje govore odrasli. Sukobljavajući se sa realnošću ili objektivnim tokom stvari (napr.: mama nije svaka žena koja ima plavu haljinu, da svako oblačenje roditelja ne znači obavezan izlazak; da lepo priređivanje i postavljanje stola ne znači da će doći gosti i sl.) kao i sa mišljenjem odraslih, dete počinje postepeno, prvo, na prostijim pojavama, pa onda na sve složenijim, da uviđa da se privid stvari i stvarna njihova suština razlikuju.
Na taj način dete otkriva izvan opažajnog izgleda stvari, otkriva prikrivena svojstva uzroka, uviđa razlike i sličnosti i izdvaja opšta i bitna obeležja svake stvari. Karakteristika ove faze razvoja mišljenja jeste i takozvano ”egocentrično” mišljenje. Dete misli da je sve pošlo od njega, da je ono veoma značajno i važno u životu zbog toga. Na primer: ”Ja sam napravio Sunce, zato je vruće!”; Ja sam napravila mrak”,; Ja sam napravio Mesec i slično.” U isto vreme, deca postavljaju i mnoga pitanja, i započinju sa: ”Zašto ne mogu da uhvatim Mesec?” ”Zašto je autobus veliki?” ”Zašto vuk živi u šumi, i slično?” Egocentrično mišljenje se dalje razvija ka socijalizovanom mišljenju i od fragmentarnog (delovi) ka sistemskom mišljenju. Poznavanje ovih osnovnih pravaca mišljenja, može da posluži kao globalni kriterijum za utvrđivanje stepena misaone zrelosti trogodišnjaka. Misao je zrelija ukoliko je više objektivna, ukoliko ona više ulazi u suštinu pojava, a ne ostaje samo na onome kako se pojedinačnom subjektu u njegovom opažanju pokazuje svet oko nas. Veliku ulogu u formiranju mišljenja kod deteta predstavlja i sadržaj mišljenja kao i emocionalno, socijalni faktori. Odrasli u okruženju mogu da nametnu određene stavove ili uverenja koja mogu biti pozitivna ili negativna i u odnosu na koja će dete stvarati i svoja.
U prosečno normalnim porodicama i okruženjima, gde se deca na opisani način harmonizovano razvijaju, očekuje se i normalna faza dečjeg negativizma u procesu razvoja mišljenja. Taj period se najčešće uočava u dečjem govoru, u kome dominiraju reči: ”neću, neću da jedem, neću da se obučem, neću da idem, neću da uradim…..(bilo šta), ne dam, i sl.” Takođe, ona to pokazuju i svojim ponašanjem, tako što su leđima okrenuta sagovorniku ili roditelju. Prosto čekanje reakcije, jer ona su postigla željeni efekat. I pored negiranja, deca ipak obave tu određenu aktivnost više ili manje voljno, zavisno od reakcije roditelja. Reakcije su vrlo različite i zavise od različitih faktora, kao: njihovog stanja raspoloženja, trenutnih aktivnosti u kojima se nalaze, nedostatka vremena i slično, što može uticati na pojavu različitog emocionalnog stanja kako kod roditelja tako i kod deteta. Ono što je važno znati jeste da na prvu pojavu negativizma kod deteta, ne treba uopšte odreagovati ili reći samo, ”dobro”. Roditelj može ustati, zagrliti dete i tiho mu reći: ”Ja tebe mnogo volim, tako si dobar/ra….hajdemo da završimo……..(bilo šta što je dete negiralo).” U toj fazi razvoja deteta, potrebno je da što više ima verbalne komunikacije sa detetom; roditelji treba da daju puno primera kada su oni bili mali šta sve nisu hteli ili voleli da rade, ispričati neke šaljive događaje, ali isto tako i ozbiljne situacije; davati primere kako su njihovi roditelji reagovali, i sl.; roditelji treba što više da se druže sa decom, da što više borave napolju i bave se različitim fizičkim aktivnostima; da planiraju zajedno neke određene aktivnosti, i sl. Takođe, vrlo je važno da roditelji pokažu svom detetu da uvažavaju sve ono što dete trenutno ”neće”.
Važno je dati na znanje detetu da su ga dobro čuli. U tom slučaju faza negativizma brzo prolazi i sve što dete neće da uradi, nakon što izjavi, odmah i obavi. Ako iz bilo kojih razloga postoje konflikti u porodici, u tom periodu ih treba u potpunosti eliminisati ili smanjiti na najmanju moguću meru, jer će deca produžiti period faze negativizma, koja može da ih uvede i u teže emocionalno oštećenje i poremećaj ponašanja. Potrebno je da se u verbalnoj komunikaciji sa detetom koriste jednostavne rečenice kojima se mogu objasniti sva ponašanja odraslih. Treba im saopštavati događaje, razna emocionalna stanja odraslih, pri tom dajući primere iz detinjstva. Nekada su roditelji vrlo čvrsti u svojim stavovima ili uverenjima da dete ”mora” da posluša. Tada treba ipak malo razmisliti o uzrastu deteta, pokušati odstupiti od čvrstog stava zaćutati i posmatrati dečju reakciju. Ono će ipak obaviti određenu aktivnost. Sa malo mašte, vremena, dobre volje i puno ljubavi, vašem detetu možete mnogo da pomegnete da usklađeno razvija svoje mišljenje, intelekt i emociju!
Za vaše najviše dobro,
Tim Šumske bajke