MNOGO JE GORE NEGO ŠTO STE MISLILI!

IGRICE UNIŠTAVAJU MOZAK DECI

Suzana je kupila svom šestogodišnjem sinu Džonu Ipad kada je krenuo u prvi razred. Pomislila je “Zašto mu ne bi dozvolila da pokuša nešto novo za igru?” To mi je saopštla tokom terapeutske sesije koju smo imali. Džonova škola je počela da koristi ovakve naprave sa sve mlađim I mlađim razredima – I njegova učiteljica informatike je pričala o benifitima korišćenja moderne tehnike I tehnologije- I zbog toga je Suzan poželela da uradi ono što je najbolje za njenog sina, koji je voleo da čita I igra bejzbol.

Prvo je počela da mu dozvoljava da igra igrice na Ipad-u koje su bile edukativne. Kroz neko vreme, otkrio je Minecraft, za koju je učiteljica informatike tvrdila da je “kao elektronski Lego”. Prisećajući se koliko zabave je imala kao dete dok se igrala sa tim kockicama, Suzan je dozvolila da njen sin igra Minecraft svako poslepodne.

Na početku, Suzani je bilo veoma drago što je našao nešto što mu prija. Džon je izgledao vrlo zainteresovan igrajući kreativnu igru dok je istraživao igru sa kockama. Nije primetila da ta igra I nije baš kao Lego, kojeg se sećala iz detinjstva-ipak nije morala da ubija životinje I da traži retke minerale kako bi preživela I prešla na sledeći nivo igrajući njenu voljenu igru. Ali Džon je izgledao kao da uživa igrajući je a u školi su čak imali I klub ljubitelja igrice Minecraft,  I koliko bi to moglo biti loše, pitala se?

Ipak, Suzana nije mogla da porekne da je primetila promene kod Džona. Počeo je da bude sve više fokusiran na igricu I da gubi interesovanje za bejzbol I čitanje, dok je čak odbijao da ide na hor. Neka jutra se budio I pričao kako je u snovima viđao kocke.

Iako je to zabrinulo, mislila je da je njen sin možda samo proživljavao aktivnu imaginaciju I da je samo maštao. Kako se njegovo ponašanje sve više pogoršavalo, pokušala je da mu oduzme igricu ali je Džon imao napade besa. Njegovi ispadi su bili toliko ozbiljni da se predala, I dalje racionalizujući sebi iznova I iznova da je to “edukativno”.

Onda, jedne noći, je shvatila da je nešto tu veoma pogrešno.

“Ušla sam u njegovu sobu da ga obiđem. Trebao je da spava- I onda sam se toliko uplašila…”

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Mi znamo da su tableti, Ipad-ovi, pametni telefoni I Xboksovi forma digitalne droge.

Pronašla ga je na njegovom krevetu u sedećem položaju, širom otvorenih očiju, zureći u daljinu dok je upaljeni Ipad ležao kraj njega. Izgledao je kao da je bio u transu. Iako je osećala veliku paniku, Suzan je morala da ga dobro prodrma kako bi ga izvukla iz transa. Zbunjena, nije mogla da razume kako je nekada srećno I zdravo dete moglo da postane toliko zavisno od igrica I  hrončno letargično.

Postoji razlog zašto su tehnološki najoprezniji roditelji tehnički dizajneri I inženjeri. Stiv Jobs je bio izuzetno protiv toga da se njegova deca igraju igricama. Direktori tehnološke kompanije Silicon Valley I inženjeri su upisivali svoju decu u Waldorfske I Montessori škole, gde ne postoji prisustvo moderne tehnologije.

Osnivači Google, Sergey Brin I Larry Page su išli u Montessori škole kao deca, takođe I kreator Amazona Jeff Bezos I osnivač Wikipedije Jimmy Wales.

Mnogi roditelji intuitivno razumeju koliki negativan uticaj imaju sjajni ekrani na decu. Vidimo napade besa I agresije kada im se oduzmu naprave I njihova lutajuća pažnja postaje bolja koncentracija kada nisu zabavljani od strane njigove hiper izazivajuće naprave. Još gore, mi vidimo decu kojoj je dosadno, postaju apatična, nezainteresovana I nevoljna kada su bez svojih naprava.

Ali je još gore nego što smo mislili.

Mi znamo da su tableti, telefoni I igrice vid digitalne droge. Nedavno istraživanje I skeniranje mozga je pokazalo da oni utiču na frontalni korteks mozga – koji kontroliše izvršne funkcije, uključujući I kontrolu impulsivnog ponašanja – na identičan način kako to radi I KOKAIN. Tehnologija je hiper izizavač I pojačava nivo hormona dopamin- neurotransmiter koji čini da se osećamo dobro I koji je najviše umešan u stvaranje zavisnosti – koliko I seks.

Ovakvi efekti zavisnosti su razlog zašto Dr. Peter Whybrow, direktor neuronauke na univerzitetu UCLA, zove ekrane “elektronski kokain” a kineski istraživali ih zovu “digitalni heroin”. U suštini, Dr. Andrew Doan, glavni u sprovođenju istraživanja, za Pentagon I US vojsku, o zavisnosti– koji je istraživao zavisnost od igrica – naziva video igrice I ekrane “digitalne farmakee” (Grčki za drogu).

Ovo je istina – mozak vaše dece, kada igraju Minecraft, izgleda kao mozak na drogama. Nije ni čudo što nam je teško kada želimo da odvojimo dete od ekrana I nađemo ih uzrujane kada im je ekran isključen. Stotine kliničkih istraživanja pokazuje da ekran povećava depresiju, nervozu I agresiju I može čak da vodi ka psihotičnosti – koja se pojavljuje kada onaj koji igra igricu gubi dodir sa realnošću.

U mom kliničkom radu sa preko 1,000 tinejdžera u proteklih 15 godina, pronašao sam stari aksiom “Jedan gram preventive je vredan kao kilogram leka” da je posebno istinit kada je u pitanju zavisnost od tehnologije. Kada jednom dete pređe granicu prave zavisnosti od tehnologije, tretman može biti jako težak. Shvatio sam da je lakše lečiti heroinske I zavisnika od meta, nego izgubljene-u-matriks-igrici ili Facebook zavisnike ili neke druge socijalne mreže.

Tako je – mozak vašeg deteta dok igra Minecraft izgleda kao mozak koji je na drogama.

Na osnovu izveštaja Američke Akademije Pedijatara iz 2013. 8. godišnjaci I 10. godišnjaci provode 8 sati dnevno koristeći razne digitalne medije, dok tinejdžeri provode 11 sati dnevno ispred ekrana. Jedno od troje dece koristi tablete ili pametne telephone pre nego što nauče da govore. U međuvremenu, u priručniku o “Internet zavistnosti” od Dr. Kimberly Young piše da 18% mladih,  uzrasta 19-25 godina u Americi pati od tehnološke zavisnosti.

Jednom kada osoba pređe preko granice I postane zavisnik od droge, digitalnih naprava ili nečeg drugog, oni moraju ići na detoksikaciju pre nego što bilo koja terapija stupi na snagu, kako bi imala kasnije nekog efekta. Što se tiče tehnologije, detoksikacija podrazumeva – nema kompjutera, nema pametnih mobilnih uređaja, nema tableta. Ekstremni tehnološki detoks znači I nema televizora.

Prepisana količina vremena u detoksikaciji je 6 nedelja; to je količina vremena koja je obično potrebna hiper-probuđenom nervnom sistemu da se resetuje samo.

Ali to nije tako lako u društvu koje je prepuno ekrana. Osoba može da živi bez alkohola I droge; sa tehnološkom zavisnošću, digitalna iskušenja su svuda oko nas.

Kako da držimo naše dete a da ne pređe tu liniju? Nije lako.

Ključ je da sprečite da vaše 4.- 5.- I 8. godišnje dete navuče na ekrane. To znači – Lego umesto Minecraft; knjige umesto tableta; priroda I sport umesto TV. Ako morate, zahtevajte od škole vašeg deteta da im ne daju tablete I kompjutere dok bar ne napune 10 godina (neki preporučuju 12).

Imajte iskrenu raspravu sa vašim detetom kolika su ograničenja na ekrane, koliko vremena mogu da provedu (preporuka je 15 min dnevno). Jedite večeru sa vašom decom bez elektronskih naprava za stolom – kao što je Stiv Jobs imao večere bez telefona I tableta sa svojom decom. Nemojte postati žrtva “Sindroma Ometanog Roditelja”-kao što znamo iz Socijalne teorije, “Majmun vidi, majmun radi”.

Kada pričam sa mojim 9. godišnjim blizancima, iskreno razgovarm sa njima zašto nećemo da im damo tablete ili da igraju igrice. Objasnim im da neka deca koja vole da se igraju sa svojim napravama mnogo, jako teško prestaju da ih igraju I teško se kontrolišu u količini vremena koje provode igrajući. Pomognem im da razumeju da ako se navuku da igraju igrice I Minecraft kao I neki njihovi drugari, neki drugi delovi njihovih života mogu da trpe: Možda neće želeti da igraju bejzbol toliko, da prestanu da čitaju knjige tako često, da budu manje zainteresovani za razne projekte I prirodu koju vole da izučavaju I da prekinu njihov socijalni život sa svojim pravim prijateljima. Začuđujuće, nisam morao da ih dodatno nagovaram jer su iz prve ruke videli promene koje su nastale  kod nekih njihovih prijtelja, kao rezultat velike količine vremena koji su provodili ispred ekrana.

Razvojna psihologija je utvrdila da je za dečije zdravlje potrebna socijalna interakcija, druženje, razvoj kreativnosti, igra I vezanost za stvaran, prirodan svet. Nažalost, impresivan I zavistan svet ekrana koči taj razvojni proces.

Takođe znamo da je deci potreban izlaz odnosno spas kada se osećaju usamljeno, otuđeno, bez smisla I kada im je dosadno. Iz tog razloga, rešenje je često da pomognemo deci da se povežu sa smislenim realnim svetom I životom I iskustvima koje mogu da imaju, I sa realnim ljudskim odnosima. Angažovano dete koje ima kvalitetne odnose unutar porodice I koje je povezano sa njenim članovima, ima manje šanse da će da pobegne u digitalni svet I svet fantazije. Čak iako dete ima fenomenalnu podršku, ljubav I kvalitetan život, ono može da upadne u Matriks kada se jednom veže za hipnotički ekran I oseti te efekte zavisnosti. Posle svega, jedno od 10 osoba imaju predispoziciju da postane zavisnik.

Na kraju, moj klijent Suzan je uklonila Džonov tablet, ali je oporavak bio borba uzbrdo sa mnogo prepreka I neuspeha tokom tog puta.

Četiri godine kasnije, uz veliku podršku I ojačanja, Džon je mnogo bolje danas. Naučio je da koristi kompjuter na zdraviji način, I napravio je balans u svom životu: Igra ponovo u bejzbol timu I ima nekoliko bliskih prijatelja u srednjoj školi. Ali njegova majka je I dalje tu da ga kontroliše I podseti na to da zavisništvo može lako da se dogodi u momentima slabosti. Iznela je kompjuter iz njegove spavaće sobe, izbacila je upotrebu bilo kakve tehnologije tokom večere.

*Imena pacijenata su bili promenjeni*

*Patients’ names have been changed.

Dr. Nicolas Kardaras je odgovorni director The Dunes East Hampton, jedan od vodećih stručnjaka za rehabilitaciju I bivši klinički professor na Stony Brook Medicin. Njegova knjiga “Glow Kids: How screen addiction is hijacking our kids-and how to break the trance” je u prodaji.

Izvor:
http://nypost.com/2016/08/27/its-digital-heroin-how-screens-turn-kids-into-psychotic-junkies/

U Predškolskoj ustanovi Šumska bajka veoma vodimo računa o razvoju deteta bez ekrana (u ustanovi ne postoji ni jedan televizor niti tablet  tj kompjuter koji je na dohvat ruke deci). Svaki dan su u prirodi, šuma nam je preko puta kuće. Ozbiljno shvatamo negativan uticaj tehnologije I zalažemo se za to da se što više pomogne deci u prirodnom razvoju mozga.

Vaša Šumska bajka