ODNOS SA PRVIM DETETOM

Svakodnevni život i brige oko svih primarnih potreba prvo rođenog deteta, smanjuju slobodno vreme posvećeno razmišljanjima i opuštanju  žene u drugoj trudnoći. Sve je već jednom prošla, iskustvo je tu, zna proceduru svih pregleda ali je ona svakodnevno sa svojim prvim detetom kome treba  prvo saopštiti da će imati brata ili sestru. Odlučivanje o vremenu i načinu saopštavanja je prvi znak zrelog modela odnosa članova porodične grupe. Nezavisno od izgovorene želje prvog deteta, razlike u uzrastu između prvog i  drugog deteta koje je na putu, kao i dobre komunikacije između deteta i roditelja, uvek postoji bojazan od moguće reakcije. Bojazan nekada može da uvodi u odlaganje saopštavanja, a nekada se čeka   da bude prisutan i otac, kao i neka ”dobra prilika.”

Donošenje odluke o saopštavanju prvom detetu, da treba da mu se rodi brat ili sestra, može da izazove  mišljenje u kome se krije:  osećanje krivice; da će starije dete možda biti zapostavljeno; da će možda tugovati; biti ljubomorno a da nema razloga; i slično, nakon čega roditelji počinju da se ponašaju dosta popustljivo u odnosu na prethodno ponašanje. Predškolska i osnovna školska deca ne mogu da razumeju i shvate donekle izmenjeno ponašanje, posebno majki. Lako prihvate sve ono što im prija i pričinjava zadovoljstvo, čime dečji zahtevi mogu da postanu sve veći. Krug se zatvorio. Ponašanje roditelja postaje popustljivo, više okrenuto ispunjenju onih želja i potreba koje se ranije nisu uvek i na taj način zadovoljavale. I pored mnogo objašnjenja i priča da nije pravo vreme, da se iz nekih razloga nešto ne može sprovesti ili kupiti, većina se završava tako što se ipak udovolji, samo da bi prvo dete bilo mirno i zadovoljno. Zavisno od komunikacije koja je vladala u porodici, slobodne  verbalne razmene, sposobnosti roditelja i deteta da razmenjuju sve aktivnosti u toku dana, šta je ko radio, kako se ko osećao gde dominira pozitivno raspoloženje i smeh, zavisiće i nivo opterećenja saopštavanja da je na putu drugo dete.  Svaka majka i otac, odrastali su u svojim porodicama, slušali određene poruke svojih roditelja i stvarali odnose sa svojim braćama i sestrama na najbolji mogući način. Kroz tu dinamiku stvorile su se rodbinske najdublje emocionalne veze. Kroz odrastanje, posebno u najranijem detinjstvu, slušali su od svojih roditelja razne poruke, tokom njihovih aktivnosti oko dece.

Kada se rodi drugo dete, roditelji mogu da upadnu u osećaj griže savesti jer prvo dete više ne dobija onu količinu pažnje, ljubavi ili vremena kao nekad. Taj osećaj se umanjuje tokom vremena jer roditeji postaju svesni da sa drugim detetom ne znači da manje vole prvo dete već da samo trebaju drugačije da se organizuju. Na kraju ovog teksta možete naći savete kako da što bolje posvetite deci a da ni jedno ne “trpi” a da se roditelji osećaju dobro.

Dajemo nekoliko primera: ukoliko je u nekoj porodici postojao stariji brat, ili sestra, ili više dece, predpostavlja se da su često bili u situacijama da čuju sledeće poruke:

• ”Ja ću te sada tužiti da si… ”
• ”Ti si glup/a da bi se igrao/la sa nama”.
• ”Vidiš da je mali, ti si velika, daj mu igračku, a ti uzmi drugu”.
• ”Uzmi sam/a da pojedeš, dok ja nju/njega nahranim.”
• ”Ne mogu sada da pogledam domaći, dok nju/njega ne stavim da spava, posle ću!”…….I još mnogo sličnih rečenica kao upućenih poruka.

Jako je važno da prvo dete ne sluša poruke poput ovih-  zbog bebe ne možemo napolje,  zbog bebe sada mama ne može sa tobom da se igra, zbog bebe zbog bebe… već kada  nešto ne možete da radite sa prvim detetom, dogovorite se kada ćete moći-posle ručka, posle spavanja, za pola sata. Kada se dogovorite, onda to I uradite.

Imperativ  ljudskog oslobađanja od takvih negativnih poruka je  shvatanje da su primarni roditelji radili, a u skladu sa tim se i ponašali, onako kako su to najbolje mogli u okviru svojih saznanja, znanja i mogućnosti. Pri tom ne treba zaboraviti da su i oni imali u svojoj podsvesti niz negativnih poruka od njihovih najbližih na isti način. Onog trenutka kada se za  probleme krivi neko drugi, to znači da se ne želi  odgovornost ili se beži od iste. Sve te osobe iz okruženja, a prvenstveno roditelji su bili isto tako uplašeni i razmišljali na sličan način kao i današnji roditelji. Oni su osećali sličnu bespomoćnost, i jedino što su oni mogli da  uče decu bilo je ono što su uglavnom i sami naučili i slušali. Jedno istraživanje je pokazalo da mladi roditelji ne znaju mnogo o detinjstvu svojih roditelja, pre svega do desete godine života. Mnoge poruke su korisne u početku, ali se ne mogu primenjivati u svakom uzrastu. Postoje i one koje se saopštavaju maloj deci, i u tom određenom periodu su dobre, međutim, za odraslog više ne mogu da se koriste, kao na primer: ”Ne razgovaraj sa nepoznatima”.
U nekoj drugoj situaciji može da se uzme trogodišnje dete, da se sedne pored njega, ili se ono uzme u krilo, i priča mu se kako je  mnogo voljeno, koliko nam je do njega stalo, da nam se dopada njegov izgled, to što je pametan, bistar, da volimo kako on rešava stvari, i da je normalno da pravi greške dok uči, ali da ćemo mi i tada biti uz njega. Tada se vidi da će potencijal tog određenog deteta izaći na videlo. Dete će se jako potruditi da opravda i pokaže sebe u najboljem svetlu, jer je podstaknuta njegova motivacija. Moći će da kaže sve i da čuje sve. Lako je onda  saopštiti  detetu da je na putu brat ili sestra. Ono će se radovati i praviti planove zajedno sa roditeljima i učestvovati u realizaciji istih.

Dakle, vrlo je važno da se prvo uputi pozitivna poruka detetu, ono što zaista mislimo, kako bi ono bilo raspoloženo I tako primilo informaciju da dolazi nov član porodice. Mi, kada to saopštavamo detetu I kada u budućnosti pričamo o prinovi, trebamo da budemo uvek u dobrom raspoloženju, bez brige, nelagode, griže savesti već veseli i srećni jer mi prenosimo na dete naše emocije I stavove.

Pristup mladih roditelja od trenutka saopštavanja prvom detetu da je na putu drugo dete, zahteva dobru organizaciju i slobodno dogovaranje sva tri člana porodične zajednice. Jedino i na taj način mogu kasnije drugo dete da uključe u zdrav sistem razmene izražavanja pravih emocija i vrednosti. Mnogi  roditelji se boje ljubomore prvo rođenog deteta, da bi u nekom periodu četvoročlane porodice shvatili da je drugo rođeno dete ljubomorno. Ako su uslovi porodične organizacije i verbalne komunikacije dobri, razloga  za ljubomoru nema. Drugo dete ničim ne može da ugrozi prvo rođeno dete sve dok ne prohoda. Tada mogu da se pojave razlozi za ”uznemiravanje” starijeg deteta, jer  drugo, staro godinu dana ili nešto preko, nasumice prelazi, dira, čupa igračke ili predmete od značaja starijem detetu. Ono nije još u potpunosti progovorilo, na putu je formiranja raznih pojmova i ne može da razume u toj fazi da ne treba da dira ili baca.

Svaka reakcija povike ili vike, izaziva kod malog deteta plač i strah. Adekvatno reagovanje, bavljenje i već dobro spomenuta organizacija,  mogu da premoste ove probleme. U periodu do deset meseci starosti drugog deteta, prvo rođeno dete treba mnogo uključivati pre svega u razgovore šta sve treba organizovati, kupiti, gde treba šetati brata ili sestru. Pogrešno je  misliti da bi starijem detetu samo aktivnostima pomoći oko kupanja, povijanja, donošenja flašice, i slično, moglo biti dovoljno da prihvati brata ili sestru. I dalje roditelji treba da se trude da  starije dete ima istu pažnju i vreme kada se bave određenim adekvatnim aktivnostima za uzrast.
Dajemo nekoliko pravila ponašanja roditelja sa starijim detetom:

• Treba napraviti sa detetom listu određenih zanimljivih sadržaja i vreme izvođenja istih; sadržaji treba da budu isti ili slični onim koji su prijali detetu;
• Truditi se da raspoloženje bude pozitivno, da ima puno priča i smeha;
• Potruditi se da se dete ne izlaže prevelikoj buci, da ne postane preosetljivo, jer se bebin plač može pogrešno povezati i shvatiti;
• Ne bi trebalo često kažnjavati dete, ali ako postoji potreba za tim, onda kažnjavanje deteta ne sme da bude drastično i ne treba vikati. Treba mu objasniti zašto je kažnjeno. Kazna ne sme da traje (koliko godina toliko minuta treba da bude u kazni), jer se u tom slučaju dete oseća odbačenim. Iza kažnjavanja treba nastaviti sa normalnim raspoloženjem; kazna koja je prihvatljiava je da dete sedne za sto da “razmisli” ali ga ne ostavljamo samog već smo tu pored njega. Ukoliko ne može da verbalizuje zašto je u kazni, , važno je da navedemo više puta šta je tačno uradio da je u kazni I ŠTA TREBA DA RADI ISPRAVNO tj šta je ispravno ponašanje. Posle izlaska iz kazne, jako je važno da nismo više besni na dete jer oni ne mogu taj bes da povežu više sa svojim “lošim” ponašanjem već povezuju sa svojim bićem, osećaju se odbačeno.
• Nemojte svoje dete plašiti nečim što ne postoji, ako ne urade to što ste tražili. Ne treba detetu govoriti da neće biti više voljeno ili da će biti nekome poklonjeno ako ne izvrši određeni nalog. Dete ne sme da formira strah od gubitka roditelja; Voleti dete bezuslovno uvek I u svakoj situaciji, čak I kada ste ljuti dete uvek treba da zna, šta god uradilo da ga volite.
• Učite dete emocijama i osećanjima. Kada ste ljuti, kažite i objasnite pred detetom onako kako to najbolje umete zašto ste ljuti i zbog koga. Gestikulacijom (ako je dete malo) pokažite vaša osećanja. S vremena na vreme pitajte dete kako se to ljuti, smeje, plače i slično; ne mojte se plašiti da zaplačete pred detetom ako vam je jako teško ali se potrudite da objasnite da ste tužni I da vam plakanje pomaže da se posle malo bolje osećate I da je ok da se plače. Dete će kasnije videti da ste ponovo ok I neće imati problem kada odraste da zaplače.
• Ponekad ostavite otvorena vrata od detetove sobe i recite mu da ste tu ako mu slučajno zatrebate;
• Ako je dete slučajno uznemireno ili razdražljivo, preterano umorno ili ispoljava negodovanje povodom spavanja, pokušajte da mu date  omiljenu igračku, uporedo ga masirajte i nešto lepo mu pričajte sve dok ne budete sigurni da se smirilo;
• Detetu osnovno školskog uzrasta pokušajte da organizujte više aktivnosti u druženju, posete bioskopima, pozorištu i sličnim aktivnostima.
• Negujte rituale (čitanje pred spavanje svako veče, ujutro grljenje I maženje, šetnje, ili bilo šta što će biti samo vaše)

Za vaše najviše dobro,

Tim PU Šumska bajka