Uloga roditelja u vaspitavanju deteta i kreiranju njegove ličnosti je velika i njihov vaspitni stil je od ključne uloge u tom procesu. Ono što može da pomogne roditeljima u vaspitavanju svog deteta je da se upozna sa vaspitnim stilovima. Razvojni psiholog dr Dajana Baumrind je šezdesetih godina prošlog veka indentifikovala sledeće vaspitne stilove: Permisivni, Autiritarni i Autoritativni.
U današnje vreme, imperativ roditeljstva je srećno dete, da detetu ništa ne fali i da ima sve, još pre nego što pomisli da mu treba bilo sta. Roditelji koji se trude svim silama da omoguće detetu sve što mu je potrebno, da mu pruže što više ljubavi, da mu pokažu da im je ono važno i ne sankcionišu loše ponašanje već pokušavaju da vaspitaju svoje dete beskrajnim objašnjavanjima, njihov vaspitni stil se zove PERMISIVNI.
Ime ovog stila dolazi od engleske reči permission, što znači dozvola. Reč je o roditelju koji uspostavlja sa detetom “drugarski”, jednako vredan odnos koji detetu sve dozvoljava. On nije u stanju da detetu nešto zabrani ili da dete natera na nešto učini što dete ne želi i teško podnosi suze svog deteta. Veruje da će zdravorazumski razumeti i tada promeniti ponašanje, što se retko dešava.
To su roditelji koji nude ljubav, ali kada je u pitanju disciplinovanje oni postaju „nemoćni roditelji”. Imaju snažno osećanje krivice kada pokušaju da odbiju neku detetovu želju ili da ga nateraju da čini nešto korisno, što dete odbija. Verujući da bi insistiranjem na disciplini „traumatizovali” dete i oštetili njegovu buduću ličnost, oni najčešće popuštaju. To su roditelji koji se plaše da bi dete moglo da prestane da ih voli ukoliko ne budu dobri. U strahu od „traume”, ovi roditelji izbegavaju da primenjuju kazne (oduzimanje prijatnosti, slatkiša, televizija, igrica, zabrane izlaska napolje…)
Njihova deca postaju NESOCIJALIZOVANA odnosno ona ne razviju sposobnost upravljanja sobom; nemaju sposobnost regulacije emocija, tako da su impulsivna i nasilna; nemaju radne navike tako da ne istrajavaju u dugoročnim zadacima; na osujećenje želja reaguju veoma buntovno, prkosno, nekada sa mržnjom; nemaju razvijenu empatiju, tako da su sklona antisocijalnim ponašanjima…
Izrastaju u egocentrične, patološki narcisoidne ličnosti, hedoniste koji neće da odrastu i prihvate odgovornost za vlastiti život; zavise od roditelja koji ih izdržavaju i u tridesetim i četrdesetim godinama; ne uspevaju da stvore dublje i stabilne emocionalne veze sa partnerima; groze se rađanja… Pored svega duboko su nesrećni, jer njihov način života nikako nije u skladu sa veoma visokim mišljenjem koje imaju o sebi.
To su razlozi da sve više autora smatra da popustljivo, permisivno vaspitanje – pružanje ljubavi bez disciplinovanja – nikako ne može da bude preporučen vaspitni stil.
Drugi od tri vaspitna stila koje je opisala dr Dajana Baumrind jeste AUTORITARNI. Ukoliko pođemo od toga da je deci za pravilan razvoj potrebno da im roditelji pružaju i ljubav i disciplinu, autoritarno vaspitanje se svodi na disciplinovanje bez pokazivanja ljubavi. To ne znači da ovi roditelji ne vole svoju decu, već da koriste jedan vaspitni psihološki trik kojim postižu dečju poslušnost. Oni ne pokazuju ljubav deci kako bi ona zbog straha od gubitka roditeljske ljubavi bila dodatno motivisana da ugađaju roditeljima. Odatle izreke: Koga se hvali – toga se kvari; Decu treba ljubiti samo kada spavaju; i slične.
Malom detetu je najvažnije da li ga roditelji vole i prihvataju. Ako ne dobija potvrde da jeste voljeno i prihvaćeno, ono se nalazi u stalnom stanju straha od odbacivanja. Posledica ovog straha je da je dete veoma poslušno kako bi pokazalo roditeljima da zaslužuje njihovu ljubav. Iako se trudi, ono ne dobija znakove roditeljske ljubavi ni kada ostvari neki uspeh. Umesto da ga tada pohvale, roditelji mu govore da je dati uspeh nešto normalno, ili ga, čak, kritikuju što nije ostvarilo još veći uspeh.
Posledica autoritarnog vaspitanja je „sindrom preterano socijalizovanog deteta”: skromno dete, sa veoma razvijenim radnim navikama, usmereno na rad i postignuće. Kada roditelji detetu izražavaju ljubav, poručuju mu da je vredno ljudsko biće na osnovu čega ono formira pozitivnu sliku o sebi i svojoj vrednosti. A kada roditelji stalno izbegavaju da izraze ljubav, dete nije sigurno da li ono zaista vredi. Da bi dokazalo da vredi, ono se stalno veoma trudi da ispuni roditeljska očekivanja i „zasluži” ljubav.
Ovako vaspitana deca izrastaju u ličnosti koje su veoma uređene i dobro organizovane, usmerene ka postignućima, veoma radne, sklone perfekcionizmu, često u funkciji ugađanja drugim ljudima. Iako su ovi ljudi veoma produktivni tokom odraslog života, njihov skriveni problem je loša slika o sebi i nedostatak samopoštovanja. U slučaju neuspeha, počinju sebe da preziru, tako da se pojavljuje sklonost ka raznim neurozama, depresiji i samodestrukcijama.
Upravo je psihoterapija autoritarno vaspitanih osoba pokazala koliku štetu za osećanje lične vrednosti može da napravi neizražavanje ljubavi detetu. To je dovelo do toga da mnogi zapadnu u suprotnu grešku i da permisivno, popustljivo vaspitavaju, svodeći vaspitanje na izražavanje ljubavi. Često su upravo autoritarno vaspitani roditelji ti koji permisivno vaspitavaju sledeću generaciju.
Da podsetimo da izraz „autoritarno” nema isto značenje kao „autoritativno”, jer se ne odnosi na zdrav odnos podređivanja stvarnom autoritetu, već na jednu vrstu poniznosti. Autoritativno vaspitanje je treći stil o kojem će biti reči.
Treći vaspitni stil koji je pored permisivnog i autoritarnog definisala dr Dajana Baumrind jeste AUTORITATIVNI. Za razliku od autoritarnog u kojem se roditelj preterano postavlja kao autoritet, uslovljavajući prihvatanje deteta slepom poslušnošću i ispunjenjem roditeljske volje, u autoritativnom načinu vaspitanja roditelj se postavlja kao autoritet, ali u tome ima meru. Zato autoritarnost označava zloupotrebu autoriteta, a autoritativnost njegovu upotrebu. To je razlog zašto autoritativni stil možemo da nazovemo „vaspitanje sa autoritetom”.
Dok kod permisivnog vaspitanja roditelj abdicira iz pozicije autoriteta i zauzima u odnosu na dete jednakovredan, horizontalan odnos, kod autoritativnog vaspitanja roditelj zauzima jasan hijerarhijski odnos u kojem je on „gore”, a dete je „dole”, a zatim iz te pozicije podržava, vodi i odgaja dete. Dok roditelj koji autoritarno vaspitava stalno zahteva disciplinu i poslušnost, ne pokazujući ljubav, roditelj koji dete vaspitava sa autoritetom pruža detetu ljubav i zahteva disciplinu.
Zahvaljujući tome što mu roditelj pokazuje da ga voli, dete izgrađuje osećanje lične vrednosti i pozitivnu sliku o sebi. Insistirajući i na disciplini, što znači da roditelj od deteta zahteva da nauči šta ne sme da radi i šta mora da radi, roditelj pomaže detetu da razvije samodisciplinu. Sve to pomaže detetu da izgradi skladnu ličnost.
U porodicama sa više dece, spontano se uspostavlja hijerarhija između mlađih i starijih. Toga nema u porodicama sa jednim detetom, tako da je vaspitanje sa autoritetom isključivo izraz roditeljovog vaspitnog koncepta. Zato je važno da roditelji imaju jasnu predstavu o vaspitnim stilovima i važnosti pozitivnog autoriteta.
Jedan od problema teorije o tri vaspitna stila je u tome što ljudi ne razlikuju dovoljno pozitivnu autoritativnost i negativne autoritarnosti. Posle Drugog svetskog rata bilo je više teorija koje su objašnjavale Hitlerovu vladavinu upravo slepim pokoravanjem autoritetu – autoritarnim mentalitetom. Rezultat toga je bio da je u kolektivnoj svesti polako nestala razlika između poslušnosti i slepe poslušnosti, između zdrave podređenosti i bolesne poniznosti, tako da je autoritet postao nešto negativno što treba izbegavati. To se odrazilo i na vaspitne stilove, tako da je autoritativni stil često označen kao „demokratski stil vaspitanja”. Međutim i sa tim imenom postoji problem, jer su mnogi to shvatili da roditelji i dete treba da glasaju oko nekog porodičnog pitanja i da većina odluči kako treba. Takvo pogrešno tumačenje je doprinelo da se izgubi suština i da granica između autoritativnog i permisivnog vaspitanja postane nejasna.
Zoran Milivojevic